Google analytics
Nema zapisa.
Facebook
Nema zapisa.
Blog
ponedjeljak, listopad 12, 2009

    Kaže se da se Prenj ne osvaja, Prenju se hodočasti. Zašto? Odgovor je samo jedan. Prenj je najljepša B i H planina.


   Prenj je planinski masiv u Hercegovini sa mnogim vrhovima od kojih je najviši Zelena glava koji je visok 2155 metara.

Smješten u središnjem dijelu Dinarida. Okružuju ga jezera (prirodna i umjetna) Boračko, Jablaničko, Grabovičko, Salakovac kao i rijeke Neretva, Ljuta, Neretvica, Bijela i Drežanka.


    Ovo sam prepisao sa wikipedije, a šta ja tu mogu novo izmislit? To je tako i nema tu tople vode. Hladne se već nađe.

  Sad kad sam napokon bio, mogu i reći da je doista lijep taj Prenj. Do sad sam samo čitao i slušao o tome. U mnogome me je podsjetio na Durmitor, ali nećemo sad o Durmitoru i nije pametno praviti bilo kakve poredbe između te dvije planine. I jedna i druga su jedinstvene i neponovljive.

    

    Ajmo mi na putopiš. Skupili smo se (5% po pranju) u Okučanima: Boris (PD Strmac), Stipe (PD dagajebešnesjećamsekoji) Božo, Višnja (PD Matica), Siniša, Žana i ja ( PD Đakovo). Poslije ka(h)vice smo krenuli put Prenja preko Banja Luke. Na žalost, negdje prije Mrkonjić grada nailazimo na kolonu i dalje se ne može. Naime dogodila se prometna nezgoda.

 

 


nije bilo teško ozljeđenih



 

   Stižemo u Jablanicu oko 17h i odma sjedamo na pizzu. Ja sam se doduše putem naudarao pite pa baš i nisam bio gladan, ali sam se razveselio pivu. Naručili pivo, a dobili pivicu. Boži nije promaklo reći kako kod nas u Hrvatskoj kada naručiš pivo dobiješ veliko pivo a ne malo. Poslije smo ga zezali. Valjda nam nije pljunio u pizze zbog toga (ne Božo, već taj konobar).  Pizze su bile odlične, bar tako kažu oni koji su omastili brke.

   Tek oko 18h krećemo autima do mjesta Idbar koje se nalazi odmah lijevo iza jednog tunela malo pošto se prođe tabla Čelebići. S obzirom da se  naš polazak na Vrutak (sklonište gdje smo naumili noćiti) odužio (na vrutke me tihane vodiš), hodali smo svega satipo po danu. Doduše bilo je mjesečine ali sakriveno iza planine. No zato su tu mrak eliminatori u vidu čeonih lampi ili čelenki kako ih je jedan moj zemo nazvao. Enivej, enihau, dolazi do raskola. Nije to baš raskol kao onaj crkveni iz 1054. već više sukob ideja, razuma-nerazuma i kondicije. Jedni bi postavili šatore i noćili a drugi bi išli do kraja (književno do jaja (čitaj Vrutka)).  Siniša, Žana i Stipe ostaju na Tisovici, odmah po izlasku iz šume a Božo, Višnja, Boris i ja nastavljamo prema Vrutku. Moram napomenuti da se među nekima pojavila i bojazan od mina, što ne smatram ni slučajno nerazumnim, ali kad pogledate kartu miniranih područja na Prenju, sigurno se ne bi ni odlučili ći na Prenj. Što ne znači da ako vas natera srat možete ići predaleko od markiranih staza. Bolje malo stisnit (zube).


  


  Putem nailazimo na krave, konje,









ovce, čobane i pse. Boris je na ovom istom mjestu imao problema kad je zadnji put noću išao na Prenj, ali ovaj put nas nisu dugo gnjavili ti vrli čuvari stada, no nije nam bilo svejedno. Hm, sad se sjetih šta je znao reći moj profesor iz geopisa ili zemljografije, ne znam kako se sad točno kaže?  Veli: "Ne vjerujem čovjeku i psu". Pa kom onda vjeruje blog te mazo?


   Nekako se naš put odužio kroz Tisovicu, tako da smo stigli na Vrutak tek oko 22 i 15h. Pred samim skloništem opet psi. Laju li ga laju na nas. Boris je dozvao Marka koji je stigao ranije na sklonište od strane Mostara. Marko izlazi pa nam reče da se ne bojimo,jer su to njegovi psi. Nekako smo se dolibili pešest metara do skloništa a psi ne prestaju lajati a retina im se sablasno sjaji zbog naših čeonih lampi pa izgledaju još strašnije onako u mraku. No Marko nas opet umiruje te veli da samo priđemo bliže i dozvolimo im da nas onjuše. I stvarno, čim su nas onjušili, prestali su lajat. Marko nam je odmah potom priznao da psi uopće nisu njegovi, već da su mu se pridružili negdje već na početku uspona a budući da im je dao nešto hrane, prihvatili su ga kao vođu čopora. E baš nas je umirio a i nasamario. Šta psihologija čini. Da je rekao da nisu njegovi, ne bi mi još ni sad došli do skloništa.

   Počeo se rezati sir, načela se piva, vino. Sve na stol i udri. Velika sreća je što odmah ispod skloništa kod planinarske kuće ima izvor vode sa člankonošcima, tako da nismo brinuli šta ćemo s vodom, već šta ćemo sa člankonošcima iz vode. Pivo? E zbog piva smo već ful brinuli. ;-)

   Legli smo oko ponoći.

  


  U jutro negdje oko 6h






jutarnja panorama





odlučili smo krenuti na Zelenu glavu i Otiš,










dok još nije prevruće i dok se mogu napraviti ljepše fotografije. Pa ako treba i fotografije guštera





i'm a lizard baby so why dont you kill me






more oblaka






mesečina bato





   Gore smo išli laganim tempom i moram reći da je staza odlično markirana, ali uz jedan prigovor (uvijek nešto) ne znam da li su je markirali baš ta dvojica koji su potpisani na svakom drugom kamenu od Vrutka do Zelene glave ali to niti je ekološki, niti po pravilima markiranja u ni jednoj zemlji, pa ni u Bosni pretpostavljam. Dotična gospoda (Emir i Elvir) su od Prenja napravili oglasnu ploču.







kamen po kamen potpis





    Dobro još da ne piše njihov OIB i JMBG i da prodaju dobro očuvanog stojadina. Dečki, ne znam vas, ne znam zapravo ništa o vama. Možda ste ispravni do bola, možda je bol ispravna do vas, ali ovako potpisivanje zaista nema smisla. Da ste izmarkirali cijelu Bosnu ne vidim razloga za takvo potpisivanje. E sad tko sam ja da tu pametujem? Ja sam Kiki a ti potpisi su bezveze i TOČKA

 

   Lijep pogled se pruža sa Zelene glave a i Otiša.





pogled sa zelene glave





božo, boris, marko i ja







marko i božo na nekom vrhu ispod zelene glave (snimano s otiša)

 

 


pasiji skot



    Napokon vidim i neke vrhove s kojih sam ranije promatrao Prenj u daljini. 

   Spustili smo se oko 11h do Vrutka i tu provodimo ostatak dana grijući se uz vatru, pijuckajući hercegovački vranac i grickajući domaći dimljeni sir koji je donio Božo. Božo, sir ti je premier liga. I sljedeći put ću nosit stativ kad budemo išli skupa ;-) a ti nosi šator.


   Sutra lagano poslije doručkaa










krećemo dolje i stižemo za  3h do mjesta gdje smo ostavili auta. Odmah usput u Idbaru stajemo nešto pojesti i popiti.













I nismo se pokajali, bar ja. Pojeo sam odličnu domaću puru i ušćipke kakve nisam jeo ni od svoje stare. (nemojte joj reći ;-))



  U povratku stajemo kod mosta na Neretvi da isprobamo mogućnosti naših foto aparata.







                                                             joj što volim miris teleobjektiva...

 

 



                                       domovina naša je rodila hiljade i hiljade junaka

a neki od njih su ovdje prelazili Neretvu








Tko to tamo ima auto školu?


 


    





    I to je to narode. Zahvaljujem svima koji su se potrudili napraviti onu planinarsku kućicu i sklonište jer zahvaljući njima smo imali gdje spavati. Nosili smo mi i šatore, al sklonište je sklonište a šatori su šatori a besplatni rad je besplatni rad. Dobro neću više.

   I na kraju, moram spomenuti da me uvijek pitaju (a posebno moja žena) ima li sexa u planini. Da, ima.




 

ko je jamio, jamio je


 



 

    Božica!

 

kiki @ 22:00 |Komentiraj | Komentari: 14 | Prikaži komentare
Brojač posjeta
148121
Users online
Sat
Arhiva
« » stu 2017
  • p
  • u
  • s
  • č
  • p
  • s
  • n
  •  
  •  
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
  • 6
  • 7
  • 8
  • 9
  • 10
  • 11
  • 12
  • 13
  • 14
  • 15
  • 16
  • 17
  • 18
  • 19
  • 20
  • 21
  • 22
  • 23
  • 24
  • 25
  • 26
  • 27
  • 28
  • 29
  • 30
Anketa
Šta bi ste radije bili?


Index.hr
Nema zapisa.